Otadžbina

1 72

НЛЛЛ ПОГРЕШКА

(и с пуним срцем нада полете прнлнци). Је л' стигла?.... камо? Депеша је.... сигурно је депеша. Знала сам ја то. А депеша далеко преко сто гора и сто вода. Више се није дало издржати. Напрегнутост се исцрпе. Студен ветар, који оретко скидаше зрнаст снег са кровова засииаше у лице тако иемилостиво да образи поднадуше. Она чкиљава светлост што се светлела из телеграФске собе замори их својом монотонијом.... II тада су свп скупа ушли код „Малог Мише" да само малим одмором понове непрекидну жуј)бу, јер врата удараху о квучаницу готово као и шеталица на шкрбавом сату од ораховине. Пред свануће, а умор као нагомилан тежак дим унпја душу. Уморни живци добивају лагано онај последњи карактер, кад им се везе иокидају, те се сваки за се заиграва, скупља, опружа: час затегне читаву снагу као запета тетива, ил' се згужва, као млитава и опрана пређа.... Рука лагаио дрхће и још лакше се спушта на крило, а глава, као оглодано стабло, све то теже оиире о прса и најзад бол утрне, очи усахну, удови се уморе, а спокој се као тесна рукавица навлачи и капци, као дебели застори, покривају исплакапе зенице. У седам сати шкрипну велика окована капија на начелству п загрте обема крилима завејани снег. У авлији су стајала спремна двоја проста кола са по два добра коња.... Пандури потрчавају од апсане до канцаларије.... Пона, судија п један дежуран писар ходају по топлој момачкој соби.... Они само пуше и ћуте. А пред самим телеграФпстом луиа се у груди и тужно нариче газдарнца Пана. — Та није могуће.... нпје могуће. Депеша мора доћи.... Знате лп мора!.... Зар да не дође?.... Па.... да га данас.... Та они нису зверови!.... Мој је братић ишао свуда. само да се мало.... причека, само још мало.... Доћи ће милост.... мора доћи.... Видите сад, господине.... Ето.... је л' то она?.... — Та није за Бога!