Otadžbina

176

МА.1А ПОГРЕШКА

Писар се збуни. Он поче објашњавати газда Марку «ред и иачин у таквим ириликама.» — И најпосле, рече, такав је закон. Кад је закон ! оћу.... Ја љему и господару први скидам капу — ту се прво прихвати десном руком за капу, на се носле наслони о набацану зем ну и скочи у раку. Један војник приђе да му веже руке за колац. Марко не даде. Госнодине, брате мој — он то упути на писара немој ми везивати руке, ја не могу нигде одавде. Писар му ионови све од мало пре п рече оггет да је закон. Кад је закон. онда везуј — и он сам занесе руке и сиусти пх уз колац. Дође ред на суднју.... Он ирочита нресуду, а при том ои сам миш .ћаше: (( Строгост.... строгост.... Шта се друго може, кад се овако мора.... То ти је иреки суд...." кад номену „велику кривицу" за час заста, као да је неразговетно нагшсано, запе о ноловину једне речи, а у себи рече: (( Каква кривица!.... кривица од три месеца.... и то је много...." Газда Марко брањаше ненрестано своју невиност. - Ама то нисам мислио, нисам тако мислио!.... Јесам тако рекао, ал' то је уз реч, то сваки каже иа опет не погине.... Судија склопи иресуду и на све то само смиче раменима п изви веђе. Оиоменуше поиа, да је ред на њега. И ако се он за ову ирилику спремао, сад се тако сплете, те само што рече: «Марко сиие.... )) па га иосле без реда позва да се исповеди. — Л шта, брате, да ти се исповедам'! Поп без смисла рече : — За грехе знане н незнане. — Ама нисам крив , нисам, ето ти.... то сам већ свима рекао...