Otadžbina

МА.1Л ПОГРЕШКА

177

Кад се и поп одвоји приђе му војник и затури мараму преко очију. —- Немој , молим те , пемој. Пусти ме да гледам кад гинем. Опет му рекоше да је «и то закоп." Каиетан разреди војнике. ('удија окрете тужно главу, а поп склопи руке и шапуташе без правога реда неки нсалм. И ако се угађала највећа тишина, газда Марко чу звекет оружја. Са стиснутпм песницама , понет чигавим телом у напред, очекпваше крај. Последњи отпор што је свест давала узбуни крв. Жила носред слепог ока удараше звонко, као металан чекић, а срце се заигранашо и силно н снажно, отискујући дебеле млазеве крви. ј;оји стегоше јабучицу.... Неки га чудноват и јак бол задави под гушом.... Марко брзо задану ваздух, те се прса напрегоше, као надути мехови.... Озго од повпја спуштао Сс . 1 >у г, тежак мнрис — нешто слнчно усиреној крви. ил' паглом ударцу по темену — и прели мозак. У гом часу газда Марко осети да му се срце откида н подиже под грло п тада му од подноктица нотече рој жмараца п неки туп и раван камен належе на теме. Каиетан диже сабл.у више главе н војннцн напе])итие пушке. У часу. кад капетан премерив време, хтеде да баци последњи знак сабл.ом, судија га изненадно п брзо дохватп за подигнуту руку, а левом му показнваше нут вароши. Тај покрет судин прпметише и други и све се очи тамо окретоше. А на путу, истина нејасно, ипак се распознаваше нека згомиЛана маса, која се њима брзо претала.... Прође неколико тренутака и она добнваше опреде.Беннји облнк. само тако тупе контуре да је на све личило.... Пико се не осврте на газда Марка.... То се отеже! Кроз његов иолумртав мозак пролазнло је једновремено са ударцем срца: сад! сад! сад!.... кроз то га разднраше прави, истннски бол. Нешто, као крезаво, тупо длето