Otadžbina

178

МЛЛЛ НОГРЕШКА

параше га испод леве сисе. па се на махове као вита н врела жица савијаше око јабучице. Па оиет је све то било брзо!.... Онолике очи и све подједнако видоше, док од једном из оне гужве, као избачено тане, искочи коњаник, који брзо махаше руком. То беше ил' камџија, ил' марама ? Једио бистро око викну: — Милост! И тада наста граја. — Милост, милост!.... Живео ! Поп у сузама притрча Марку. Срећни човече, добио си милост; па немаде кад да мараму дреши с очију , но је онако везану смаче на гушу. Коњаник сав задуван још с коња баци депешу до капетана. — Скидај мараму!.... Дреши!.... Дижи ! Како се сад брзо радило! Марка издигоше горе, али он у том часу изгледаше као крупна, жива телесина, са избуљеним и разрогаченим очима. Судија га ухвати за руку и задрмуса је снажно. — Еј Марко!.... Газда Марко, чујешли ?.... Та добио си милост.... Жив си, еј, жив си — па га стаде обема рукама трести — освести се човече.... Чуј: милост, спасење.... еј, живот, живот.... А газда Марко гледаше пред собом својим крупним и укоченим очима. Његов поглед захваташе све.... судију од пете до главе.... све иред собом, целу ширину, цео простор.... Почеше га трљати снегом по лицу. Капетан погледа у сат. Читавих петнајест минута прошло. — Погрешка, помисли и слеже раменпма. — А шта сам ја друго мог о, тако је морало бити. Знао сам ја то.... морала је бити погрешка. У то стигоше једне кочије, а из њих читаво запева газдарица Цана и поред ње кум и кума.