Otadžbina

Д1АЛА ИОГРЕШКА

179

Још се и не зауставише, а Цана скочи и потрча њему, па му се обема рукама скоича око прсију и зајеца. — Жив си, жив ! Са његовог је лица текла вода од растоиљеног снега. Цана га очајно стиште. — Та говори, реци шта.... ја сам ово.... ја - - и она се опет припи уза њ. Кума, која ту срећу уживаше у тако далеком реду, приђе да је одвоји.... — Остави се сад кумо.... Знаш, свет је.... А Цана се припијаше п грчевпто стезаше руке око њега. — Не дам га ником, не дам ! ■Онај, тако густ и чемеран дим, шго се као сабијено клубе згужвао у њему, одвугну. Талас иотече и лагано, а оиет тако сигурно, отицаше : Он се повијаше п таласаше, належе меко на срце и смирп бол, а кроз растаичаи облак указа се тамо негде и близу и далеко, као вештачка грађевина од испреплетаних боја, чптав његов пзгуб.вени свет. И тада његова уморна глава паде на обло, а једро раме његове жене....

Било је једне летње предвечери. Капетан бејаше одјахао до Лугова. То је он звао «својом пасијом." Сунце занадаше за шуму и црвенкастом бојом боји тако приј'атно.... тако животно.... Од дрва се пружиле дуге сенке, као прави и пскопани јарковн , пружајући своје врхове све дал.е ка истоку. А по прашњавом друму капетан лагапо јаше. Пустио дизгин коњу. погнуо главу и лењо се клацка, како коњ ногом одбацује. Он нит впде, ни чу кочије с којима се сукоб Баваше и у зло доба он трже дизгин коњу и кочије брзо прозврјаше. — Помоз Бог капетану! викну онај из кола. — Гле Марка!.... Бог ти иомогао!.... куда А Марко му из далека довикује. — На ливаду.... на ливаду !