Otadžbina

"V С К О К НАПИСАО ОЕМО МАТДБ7Љ (НАСТАВАК) I. ДАН У КОТОРУ •Једнога зимског магдовитог јутра, године 1815.. Ј )елмка граја, трубе, бубњи п иокличи са тврђаве разбудише которане, те се кроз уске и кривудаете улице иоотваравде прозори, а мјештани се проглушише виком. — Шта се догодило ?.... Опет ваљда ударили Црногорцн!.... Одиста су и Руси с њима!.... Помагај светп Тринуне!.... Ајуто Мадона!.... Куку мени, мој Трипо!.... Вјеж' Мака са дјецом у подрум!.... СтанГБјеж! Излази! Пуштај! Затвори!.... Нина, Бепина, поверете! (сиротице). Знаци узбуне нијесу дуго трајали. Тада слободнији гра^аип изидоше из кућа, иа се упутише ка «црногорским" вратима. До цркве ((Колегијате" стече их се велика гомила и ту стигоше десетак властеличића, које је предводио конте Пјеро Д. и два ћесарска часника. Конте Пјеро, сух старац, са власуљом и тророшцем на глави, огрнут млетачком набраном кабаницом, набадаше иеио\'здано својим танкнм ножицама. Његови другови, помлађи ллди, бијаху свп у новој Француској ношјби . али већина их не нзгледаху соколастији од свога вођа. Један од двојице часника, илав, личан, млад као кап 1>а, често сс обзирао пут гомиле, смијући се. То је которапе тјешнло. јер млади часник, кнез Јак II. бјеше међу њима омил.ен, а још више међу 1ГОторкпњама. 0 Јвеговој ирошлости проносила се чптава легенда. Кад гомила приспје пред поменута градска врата. лттукну испред мноштва заплашенијех војннка. тобож спремиијех да бране улазак. У ттсти мах внкну озго с ОТАЏВИНА књ. XXX- си. 118 1 I