Otadžbina

198

у с к о к

бедема један крунни пуковиик, талијаиским језиком. али страшним њемачким нагласком: — Сакр-ррр-рамент! шга радите већ. вп, конти!? Мало што не послах солдате по вас, па да доиграте пред њиховим ногама! К )зо горе! Питајте Морлаке, ту вашу браћу, за што се скупише ноћу под градом! Шта хоће? Иаредите им у моје име да одмах отиду, иначе ћу смјеста зановједити да се нуца на њих... Брзо горе! Натраг, ви. грађани, марш, сакрр! — Ма, дакле, јес њешто!.... Светога ми Трииуна, јвс опет њека нааас!.... Ма шта битп може? Нијесу ли кра 1>еви утврдили мир у Бечу! Нијесмо ли за вазда остали под ћесаром!! —говораху грађани бјежећи. Конти са натегом попеше се уза уске и стрме стеиенице на бедем. Конте Пјеро , дршћући као нрут, примаче се до коломате и викну, колико је могао од страха: — Црногорци!.... Заповијест вам од.... - Какви Црногорци! прекиде га њечији крупни глас оздо. — Какви вам се Црногорци привиђају јутрос! Друкчије се оглашују они, госиодо!.... — Ама, ко сте ви, дакле ?.... Шта хоћете? Умијеша се други властеличић, сад већ слободнији. — Хоћемо да пазаримо.... Та знате који је дан данас? — Корпо дела Мадона! викну Пјеро и ударн се дланом по челу. — Виш! («видиш и ) гдје нам је памет! — А ко си ти? запита њеки од господе. — Ја сам Богдан Д.. кнез ораховачки, — но ви се молим. реците тијем Швабама, да отворе врата, е се иомете оволики народ!.... Кажите им, да смо махом ћесарски поданици од скоро, (Богу хвала!), и да се сваке године на овај дан под Млечићима ранпје отворао град.... Конте се весео обрну ка страшном нуковнику и прилично великој гомили ОФицира , који стојаху иза њега, слушајући ирегов( >ре.