Otadžbina

200

У с к о к

Него, с друге стране, виш, и швапска се коза морала преиасти, јер ие би било необично, да су горњаци, и.ш који други ђаволи, иенадно ударили на град! Та. шта нијесмо преживјели за овијех осамнаест годпна. од кад Принцип (дужд) иропаде! Удараху на нас Црногорци, Руси, Французи, Енглези, Нијемци, — еле, сви ђаволи овога свијета, те нијесмо одавно навикли мирно божићовати. Него виш, корпо дела Мадона, бојати се. да ћемо и горе дочекати, јер ето ви не жалите ни Принцииа, ии старинске наше уредбе, него једва дочекасте, да мајмунншете Французима, да обучете нантале и грдне капуте баш као санкилоти.... — Конте, немој све једну пјесму пјевати, а кад знаш да ти јо узалуд! вели му један друг, средовјечан човјек. Него трси ако збил.а имаш какав ириједлог. Хоћеш ли да тужимо пуковника ? — Ја.... впш.... овај.... онај.... да причекамо неће ли се пуковник извинити!.... Тако су још њеколико времена напразно трошили ријечи, па се разиђоше. Сунце грану и растјера маглу. По граду наста велика врева. Сељаци продаваху живину, дрва, сужбину итд., а куиоваху свијеће и тамњан; горњи . г.уди (бјеше прилпчпо и Црногораца из катунске нахије) узимаху вино и ракију. Трговци бјеху јако задовол.ни, јер осим добитка, поврати им се ттадање, да је, након дугог мутног времена, настао стални мир. Око подпе народ се поче разилазити. У градској шунљаји. с ону страну моста, као обично ири поласку из града, збила се гомнла. Један обавија чалму око главе, другн огледа пушци напрашнпк; њеки креше огњилом, да припали лулу, други бројп новац. Жеие опет зачаврљале, као чавке. Од једном хукну студеи вјетар нзнад њих, иснод свода. те залепршаше повезаче на главама жена, и струке на л.удпма.