Otadžbina

У с к о к

201

— Аха! Бјеж народе! затутњи једна људина, растуривши у проласку гомилу. Бјеше свом главом надвисио све остале, а плећима би хМогао заклонити два осредња човјека. Под орлујским носом пали му бјеху брци готово до сребрнијех тока. 0 рамену му вишаше џевердар а за појасом, поред двију малијех пушака, удјевен бјеше вел.и нож. За њим иђаху два жустра младића и једна стасита дјевојка, бијеле коже, као да је у граду расла, црнијех очију, правилнијех црта. Младићи н дјевојка ношаху пуне торбе трговине. — Аха. удариће вријеме! Хајдемоте наши! гшново викну крупни човјек, тако да зазујаше уши оближњој чењади, те се миоги насмијаше. — Срећан пут. војводо ? рече му њеко од оних што остадоше. — Ама, ко је тај војвода ? запитаће један млади Приморац своју дружину, пошто Црногорци отидоше. —- Ово је, дијете, војвода Драго Његуш, ако си кад г<>д чуо за, њега, одговори, мало ачећп се, онај што бјеше војводу поздравио. — А! учини младић , а по томе узвику могло се разумјетн да му име војводино наиомињаше много што шта. — Чини ми се , е му је она дјевојка кћи а они младићи да-ти (ваљда) браственици, - - настави први. — А да му нијесу синови? — КамиИмао је два сина. Старији му иогнбе на Дебелом Бријегу, кад Црногорци дочекаше Французе, а млађега му ономлани раннше Никшићи у Дузи, те умрије послије њеколико недјеља. То сам слушао од катуњана. — Ех, грјехоте! рекоше жене.... А је ли му баш кћи она горска вила ? — Бога ми не знам!.... Заиста је чудно, што га жалост не обори за онакијем соколовима!.... Хајдемоте људи, е удариће вријеме. Приморци отидоше њеки ка Доброти, њеки к мору на лађе.