Otadžbina

202

у о к о к

п. НОК НА ЊЕГУШИМА Троје млађих одмицаху брзо пред војводом уз високо брдо над Котором. те кад < јн сједе на своје обично почивалиште, под једнијем црнијем куком на средпни Праћишта, њих нестаде иза кршева на врху бријега. Драго лагано напуни лулу, лагано укреса. и запали, па се даде у мисли. Сунце је већ било над морем , те му се пошл.едњн зраци ломљаху по снијежним врховима. Не Прође много, а вјетар силно хукну од Ловћена и натруни на човјека иухор спијега. У исти мах одјекну с брда : — Оооо бабо ! Драго одмахну главом, као да се хоћаше опростити тешких мисли па накукуљи струку и крену се уз брдо момачкијем корацима. Кад стиже своје. наврх љутога Крсца . мећава им већ удараше у лице. — Хвала Богу, овога. давно не видјех ! рече војвода показујући руком ка дебелом мору, пут Италије. Заиста онамо бјеше вједрина, а над Ловћеном се само стуштили облаци. Кад се примпше уз другу стрмен Крсца, угледаше кроз мећаву згучену њеку сиву прилику. —- Ко си ? викну један од младића. Исправи се један ћесарски војник у дугачкој кабаници. дршћућн од студени. — Шта радиш на нашој граници , Швабо !с? рече други младић, натегавши мало пушку. — Не убијте га. но га вежите, ђецо ! рече војвода, пише из шале. —- Ја бјегам от ћесар у Черна Хора ! —■ Ама, Бога ми је ово ОФицир ! рече први младнћ, видјевши из близа капу, и дугачку сабљу на војнику. — Јес, ја официр. ја нојду код владика , прошу с вами појти !...