Otadžbina

204

у с к о к

вода дода старијој џевердар . а млада по г.уби њега у 1>уку, па хтједе и ОФицира, али он тргну руку. — Е, улази браге! рече домаћин. Уђоше у мрачну сухоту, али у куту пламтијаше велика ватра. Она два младића и дјевојка усташе искрај ватре и устукнуше у помрчину. — Дај впдјела, Милице. викну војвода. ' Дјевојка занали зубл.у и дигнувши је високо. ста испред *њих. Војнику заплијени поглед дивна дјевојка, коју тек тада добро вндје, те оста као скамењен пред ненадном нојавом. Њу поли румен, тта брзо спусти зуб.ку, те широки везенп рукав иокри опет њену бнјелу разголићену мишицу. —• Ево нам. Крстињо, госта, —■ рече војвода својој жени, иружајућн јој оружје иза ггојаса. Причала су ти, ва.вда, дјеца. Нађосмо га на Крсцу. Пошао је, велн, ка господару. Бог зна шта би с њим било да га ми не удесисмо !... Дед, господине, свуци кабаницу, да се суши, па да се огријемо. — Добро нам дошао! ирихвати старица. Домјебожји и твој. Ватре и хл.еба имаћемо доста, а остало као у сиромаха. Војник се ћутећи поклони, свуче кабаницу и отиаса саб.ву и нреда млађој жени. Војвода га узе за руку н одведе к огњпшту. Сад се странцу размрси једна загонетка. Видећи с врата силни пламен, он се чудио како се таваница не запали. али сад му оде поглед на више, те видје, да је горе нробушен широки отвор. чак до врха крова, а тај четвртасти отвор ограђен оклаченим илетером. Због тога цламен је високо струјио, а озго донираху млазови чиста, али не хладна ваздуха. У том необпчном димњаку сушило се много бравијих и говеђих бутина, (чувена његушка кастрадина) и њеколико рјезова сланине. Једнијем погледом странац видје све покућанство, — наоколо три кревета. њеколико великијех ишаранијех ковчега , двије