Otadžbina

У С К 0 к

207

— Е да си ми здрав ускоче Јамко! . . . Знам лијепо е те је невоља нагнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве. Биће ти тешко, синко, алн онет нећеш се никога бојати. осим Бога и господара, а то је ва истину лијепо! Е. здрав ускоче Јанко! .Тан веома паж .Бпво саслуша те ријечн. па, прихвативши купу, поче да љешто говори у своме језику. Домаћи разумејаху по гдје коју ријеч, али већма наслућиваху покретима љегове руке и изразу његовнјех плавијех очију и господскога лица. Они разумијеше, да је Јан одавно намјеран бпо, да пребјегне у Црну Гору н да је задовољан, па каква било да га судба чека. — Хајдемо ближе к ватрн, — рећи ће војвода, премијештајући се. Ама, ти као да заносиш на руски? — Ја сам Чех, — одговори оФицир. Стара принесе бардак између њих, а оне млађе, гвдспремивши судове. упутише се ка клијети, иза степеница. — Немојте га будити! викну им баба, седајући до Јана. — А шта још спава мали грдов ? дода војвода. Баш га пробудите н доведите овамо . . . Имам. господние. једног малог унука. овако. . . кппколо" . . . ђетић, знаш «пиколо и како полак овога чибука, — рече показујући госту свој дугачки чибук. из кога он сад поче одбијати димове. Милица донесе у наручју мушко дјетешце од три године, здраво и опуначко, на ком не бјеше друге одеће до кошуљице. Дијете радосно рашири ручице пут дједа, али угледавши туђег човјека у необичној ношњи, живо сакри лице у девојчина њедра. — Што се бојиш, грдове? рече војвода утањивши своју гласину, што би заиста било смијешно, да израз његовога јуначког лица не одаде велнку њежност. — Е, и ти*си ми њеки Црногорац. кад си тако страшив, јадо јађени! рече дјевојка. сједајућн до матере и намјести дијете на своје крило. Малиша се нагну малко да преко бабе види официра. Овај се са љубазним осмејком