Otadžbina

208 . ■-'{ 1 : # о к « '■ ј , ' Ј .4 (жрете ка иитомом лицу дјетињем, чије црие велике очи бијаху као у оие шт.о-гј. је држзда. Дође п млада жена, иа сједе до дјевојке. ,, •Јану се није требало дуго домишљати, да погодн е је она мати дјетиња. То је познао по самом њеном погледу, који она управи на днјете. Такође он је слутио, да је та млада жена удовица и да сви домаћи велике ране на срцу носе, али да савлађују своју жалост, бар нред другима. Јока, удовпца Милуна Драгова. к < јјп погибе иа Дебелом Бријегу, бјеше осредњег раста, .једра, плава, ие Бог зпа како лијепа, али слатке крви. Са Милуном није живјела ни иуну годипу, а трн мјесеца нослије његове шј гибије. родп то посмрче, једини подмладак старипскога дома војводског. % Други сии војводин, који погпбе у Дузи, годину дана послије брата, пе бјеше се женио. - Е, у здрав не малога Милуна! рече војвода дижући купу. То је. господнне. мој унук, који неће ништа ва вати, но ће бити ирави лацманин, толико га размазила ова женскадпја, а иајвише тетка Милица, она видиш што га држи. — Ја! потврди Јан, климајући главом, Пошто иснише, наста тајац. Бојвода се загледа у ватру, а Крстиња подухвати дланом лакат, а наслони своје мршаво жуто лице на другу руку. Њене илачне очи синуше јакпм изразом кад војвода наздравн дјетегу, алн јој се и прије и послије отимаху чести уздаси, које је старица спрјечавала. Тако су дуго ћутали. Вјетар је на махове духао, а крушга пси у дворпшту урликаху. Од једном заиуцаше иушке далеко по селу. Баба врисну, као да .је ногоди зрно, гга и кћи и снаха, баш као договорно. закукаше. II дијете се расплака. — Прекииите одмах! викну војвода страшним гласом и сав се уздрхта.