Otadžbina

210

У с к о к

Војводи се набраше обрве. те ће : Ва истину, опет вам кажем. да је мени криво што се не веселите Христову рождеству, као и остали свијет . . . Ви сте ми се одужили као права браћа, а право није да једнако подносимо, пошто нам нпје Бог једнако судио, хвала му!.. Али, немојте ме наговарати, да се иреко во.не веселим, е то вас послушати не могу п ако бпх за свакојега од вас погинуо ! . . Рако екиде капу: — Војводо, брате. дико и перјаницо наша. учини нам по во.би . а преко своје во.ве, а с тога ће ти и пред Богом љенше бити примљено! . . . Драго одмахну главом. А сад Рако плану: — Ама, нећу да свијет узмогне рећи: — «Гле јуначкога крила све катунске нахије, гле војводе Драга Његуша, од чијег имена дрхте Турци на крајини, како се не може да утјеши за синовима, који јуначки иогибоше. који се дивно замјенише, као што личи ваљастијем Црногорцима, а отац им једнако нариче!... — Доста! викну Драго, блијед као самртник. Сви поуотајаше. Рако се хитро предомисли, узе малога Милуна из Миличина наручја, па га показа старом. — Војводо, не вријеђај Бога, не коби ово дијете, које нам је Бог дао за накнаду ! . . . — Зар га ја кобим ! ? рече Драго ужаснут. — Ја!.... То чиниш, разумије се, нехотице! рече Рако, па пол.уби Милуна. па га предаде браствеиику до себе, овај додаде дијете другоме, други трећему, и т. д., докле се сви не измијенише л.убећи дијете. Драго то гледаше сузним очнма. на кад Милун опет дође у Миличиие руке, потече Драго ка оружиици. узе двије мале пушке . вичући: — «Ха помози Боже и Божићу!" па нрије него га другн стигоше, искочи у дворпште и измјетну обје пушке.