Otadžbina

212

с .1 о в а к

— Ох, опростн, не замјери, огријеших се, али Бог види да ие бјеше намјерно!.... Ево нам, браћо, човјека из туђег свијета, Бог зна одакле, али га је невоља к нама догнала.... Наш је госиодар тешким клетвама нас везао, да братски нримамо војне бјегунце. А и без тога ми Црногорци. и ако смо неучени, знамо за чојство. Је ли овако, браћо'! — Како да није! нрихвати Рака нрви, па се пол>уби са Јаном. То учинише и сви остали. па иосједаше, посадивши госта у заче 1>е. — Лијеп ђетић! рећи ће њеки. А п јунак Бога ми, кад је прегао, да се к нама склони. па био какав био узрок томе! дода Рако. Тако је, вели војвода.... Е, оиет у твоје здравл>е, ускоче! Бог дао да угодиш господару, да ностанеш вал.аст Црногорац ! Дај Боже! рекоше остали, па једно момче дохватл гусле и запјева: „пјесму малу али за јунаке". II тако кнез Јанко П., чешки кољеновић, ћесарев од невол.е војник, покрај бадњака и гусала, помијеша се међу Црногорце, на измаку године 1815, п поста: Ускок Јанко. (цастдкићк ск)

с л. И дуио .ш ветрић тихи, Те би .тшће сухо дирн'о, Немо.ј ноћи гласак даде То сне прође, оиет мирно . . И тишина буде нрава. Мога рода зора сиава. Ваиева ли итица која Мислећ': ето, зора руди, Ноћ нрогута несму њену Големо Село.

в ^ к Она летом дал.е блуди. И тишина буде ][рава Мога рада зора снава. . . На запад је месец сиш"о И у брда већ да иде. Рујну зору ноћ још крије, 'Грагови се и.е не виде И тек нада даће јава, Лер још зора наша сиава. у>. Ј1. Ј4т/1 ичић