Otadžbina

КАМЕНАР ( унце је таман село, нозлативнш на западу облачке, који се у вечерњој румени красио преливаху, кад Антопнјо оставн посао, па устаде, те посматраше, шта је данас пзрадио, и колико има још, па да посао буде сасвим готов. Јутрое је почео да реже натнис на крсту породичне гробмпце некога богатог господина. Натпис је казивао име малог детета, које скоро беше иремпнуло. — Ала је врућина, запара! — полугласно рече Антонијо, брншућн зној са лица и врата. У том удари и ветрић, те пријатно расхлађиваше. Аитонијо раскоича на грудима котпу.ну, иовуче је мало на више, иа је одвајаше од тела, да се боље расхлади. А онда као да се оснажи. Погледа још један пут, колико му је остало за сутра, иа ноново нриђе великом мермерном крсту, скупи неколико разбијених циглица, те наиравн себи седиште,' седе иред крст, узе левом руком оштро длето а десном масивно гвожђе, којим удараше по њему па — продужи рад. Али сад посао не иђаше онако споро као данас. Левом руком као да везе но платну, а десна срећно одмерава ударе ни више ни мање, већ уираво колико треба, да се онај љути камен сувише не распе. За тренут бегае иосао већ прилмчно измак о. Вече све више оевајаше, хладовииа погтојано завлађиваше, наста тншииа, красна тишина, коју ие квари, већ јој особите дражи даје, цикање малих зрикаваца ио травн са земље, која се већ иочела хладити. Путем. који из града води у село, па пролази норед гробл,а. педалеко од места. где Антонијо рађаше, зачу се шкрииа тешкпх. патовареиих воловских кола. Антонијо ногледа. снази два сељака, који безбрижно корачаху. на нродужи нос о. — Лх, којешта! Како Поглед одвојим од камена, очи засену, и иосле иде сиорије — прогунђа Антонијо, иа отаџвива књ. ххх. св. 118 15