Otadžbina

К А >1 Е Н А Р

наиреже вид, а руке се само тоциљају ио сивасто-белом великом крсту, који се нрема месечини, што већ настаде блесакаше, и изгледаше као кип са раширеним рукама. Пајзад и Антонијо устаде. Алат скугга, па остави под малу дрвену клупу, у самој огради гробнице, онет премери оком, шта му остаје за сутра, па задовољно прозбори : —■ Тако, рано ће бнти г<јтово. Узе са ограде мали, већ похабани шешир са повнсоким теменом, метну га на главу, па изиђе затворившн капију на оградн. Корачајући стазом, која већ беше прилично зарасла у бујну траву месеца маја, за час изиђе ван опшге ограде, па се упути у варош, која скоро одмах одатле почињаше. И ако је уморан, још га држи свежина , којом му ноћна хладовина ули нове снаге телу. Шешир затурио, палце од обе руке закачио о прсник онде, где је он око рамена с обе стране изрезан, размакнувши тако танки и изгужвани канут. Улице живље него данас. Свет изишао, те се шета пред кућама, или седи на дрвеним клуиама. што се обично до каније налазе. У сенци од капије или ограде склонила се нека бака, па прича деци, која око ње седе, док их како звиждање или узвик из дал.ине не измами, те не гштрче, да виде, шта је. Антонијо мирно иде крупним корацима кроз дугачку улицу, која везује гроб.ве за варош. Очима као да тражи нешто у даљини, док га у тако свечаном ходу не помете по који несташан деран : — Бон ђорно, сињоре ! Антонијо се осмехне , иогледа дерана , који је тим узвиком изазвао код својих другова велики смех, па продужи мирно пут. На изласку из те дугачке скрете у друг\ г . опет велику, улицу, али после неколико корачаји, пређе иреко пута, и уђе у „малу касину," што стоји са леве стране, кад се одоздо иде на више.