Otadžbina

К А М Е Н А Р

То је мала али жива и увек отворена каФана. Неколики столови стоје на пољу ггред њом, а за њима су њихови обичнн гости — занатлије и мањп трговачки свет. II унутра беше пуно. Антонијо је редован гост. Разгледа по кафани. па приђе малом столу, што у углу до прозора беше једини незаузет. Више стола на зиду стоји сахат са шеталицом и једиим ђулетом с једне и сабијеном, згњеченом потковицом с друге стране. а на прозору неколико саксија са спарушеним цвећем. Антонијо беше расположен, његова снага не беше још исцрнена, и он осећаше њену живост, те неггрестано покреташе рамена и руке. Грајамупо каФани ништа не сметаше, то беше обична ствар.... До његовог етола један, који је некад био каФеџија а сад је неки враг у железничком магацину, прича подвиге из срећног доба свога каФанисања : — Буде тако вече, ноћ, мрак, десет сати, треба свуда да престане свирка, а код мене још свирају. Уђе —■ прииоведач се трже. јер Антонијо, да би дозвао момка, што служи, беше и нехотице тако измахнуо неким дреноваком, што у углу до њега отајаше, да све наједанпут ућута. — Сад — викну момак, и мало после донесе Антонију стакленце са ракијом и чашицу. Антонијо наже стакло н оно скоро цело оде. Онај настави причање : — Уђе ноћни полицајац, ја њему неки грош з он званично саонштава, како за ноћас може да се свира и дапе, само не марсе .Беза. «А може ли ово? и иита Стева Помрчина, на мигну музикантима, а они развезоше баш марсет.езу, е нема брате него и мртав да, иоиграш. «Може, може то, само не никако марсел>езу, л вели иолицајац, па на врата. а ми сви у кикот. Ја после, разуме се. добијем <>д гостију дваде&ет пута више , но што сам њему дао. Тако се ради, тако се тече, а не—• шта, хоћете да идете? на хајде али —- ко ће да плати, ја немам ни б">га....