Otadžbina

216

К А М Е II А Р

Антонијо чисто осећа. како га ракија још више окреиила. па је радо поновио стакленце. Већ се они ређи гости разишли. Пред каФаном ст<;лови празни осем једнога, за којим седи Цветко Практикант и чека некога свога колегу да иду да.ве. Унутра још прилично њих, али то су више мање редовнн гости. који су увек ту, кад нису на послу. На вратима, што из авлпје воде у каФану, указа се један, уђе, и приступи Антонију весело као старом познанику. Лице му округло, прилично пуно, и ако је он још доста млад, омален — у свему контраст Антонијевој жилавој природи. — Бон бон. — добро вече! поздравп он Антонп ја, рукова се са њим. па седе. Антонијо све расноложенијп. — А како , како — пита онај — како онако ? Ја сам се задржао код једног познаника, узео сам у зајам неколико комада стакла — знаш. погодио сам наједном месту да радим, паре сам пре примио, а иос о још нисам свршио ! — Добро је, Мијо, добро — одговара му Антонијо. — Ниси вечерао ? пита Мија. —■ Нисам. — Баш добро, заједно ћемо ; не знаш, како волим, да се с гобом нађем; чудо, право чудо, нисам никад тако волео ни једног од вас — отуд —■ из Швапске. Антонијо се намршти, али облачак негодовања брзо одлете и он се осмехну. Његов пријате.Б, гледајући да дозове момка, није ништа опазио. — Деде, шта имаш за вечеру ? Момак изређа, Мија погледа у Антонија. — Нећемо — вели Антонијо. Хоћемо друго што год. Да нам донесеш.... иа показа момку шта и како. Мало после — и они су слатко вечерали, заливајући залогаје вииом. кпје одиста беше ваљано. — А шта си данас радио ? запита Мија Антонија.