Otadžbina

К А М Е Н А Р

— Резао сам сномен једном детету — одговори Антоннјо — и мислио, мислио сам о свом родном месту. —- А, да, ти си отуд; е брате, ни са једним се нисам кажем ти. пз Шваиске Чуј море — прекиде га Антонијо, па, кад испи чашу, продужи — нисам ја из Швапске, нисам тамо никад пи био. Ја сам из Италије, брате. Талијан ! Па знам, како не бпх зпао? — вели Мија — ја то само тек онако — лакше ми је тако. Остало је само још неколико гостију. За једним столом седе двојпца. п један слуша. како онај други сриче из некнх новина. За другим седе њих неколико. и разговарају тако живо, да сваки доказује свакоме. — Италија, не знаш ти то, Италија - Знам — брани се Мија — Италија, Талијани наша браћа — Италија је далеко Ја сам био дечко, нисам имао ни седамиаест година, а већ сам у велико радио каменарски посао. Али то не беше време за такав рад. Гарибалди, Бог да га ирости —■ Антонијо скиде шешир и остави га на прозор, а Мпја, и ако не знађаше за шго, такође скпде своју капу. иа је држаше у рукама, док је после не спуети на клуиу — Гарибалди је прелегао с једнога краја Италије на другп. и ја једнога дана у место длета н чекића впдех у својим рукама пушку.... Ах. то је било доба царекога живота! Пнј. деде ниј! —говораше Антонпјо, на прекрете чашу. Мија хтеде брзо за њим, на се загрцну, сузе му ударише на очи . закаш 1.а се, али се уснљаваше да ии једну реч Антонијеву не иронусти. — Ја сам н рањен бпо — продужује Антоиијо још се иознаје на грудима ожп.вак, али.нисам марио: Гарибалди је иобеђивао.... Мени, разуме ее, није нало у део, да будем \едан од хиљаде. разумеш. — Разумем — утаче се Мија - лако је вама, вас има много хи.1,ада.