Otadžbina

218

К А М Е н А Р

— Ја сам с њим говорио после, с Гарибалдијем овако као с тобом, и он ме је иољубио у чело.... Чекај овако — па узе од Мије стакло, које овај хтеде испразнити насипљући чаше — овако — и просу на цигле остатак вина. — Хеј, момче, донеси друго, хладније ! Таман им момак спусти стакло са хладним вином, а на вратима се указа један талијански свирач са хармоником у рукама. На леђима ношаше мали добош, испод кога је стајао гшвећи бубањ. У њ се ударало маљицом, што свирачу беше утврђена за десни лакат. Антонијо га спази. — Овамо, овамо! али свирач стајаше код врата. — Шваба, прави Шваба, не зна срнски — уплете се Мија. Али га Антонијо не чу, јер беше већ скочио, п загрлио свирача, говорећн му нешто живо талијански, па га онда приведе столу. — Свирач — лепо црномањасто момче —- климну главом за знак јавл.ања ЈМији, па, скинувши добош са бубњем, седе. — То је мој земл.ак, Талијан, ја га нисам видео никад до сад, али сам одмах познао — говораше Антонијо Мији. — Како си, буразере? раздра се Мија, па свирачу пружи руку. Овај се осмехну, климну главом, па се рукова са Мијом. — Ђузепе, Ђузепе се зове — казује Антонијо Мпји. — Јес', јес\ ја све заборавим —просипа Мија речи. Продужпше пити у троје. Гости од друга два стола обратише иажњу на њих. — А хоће ли и да нам мало свира? —- пита Мија Антонија. — Веа1а ашта сН СтагпћакИ ! — Живео Гарибалди! узвикну Мија. —- А не, не — бог да га ирости! исправи га Антонијо .