Otadžbina

К А М Е Н А Р

2 1 9

Испразнише чаше. а Антонијо и Ђузепе наставише неки жив разговор талијански, зажарени у лицу. Мија погледа кад што у оне друге госте. па онда у Антонија н Ђузепа, правећи се, да разуме, што говоре, — Живео! подвикну Антонпјо, дижућн десну руку. — Е па живео ! умеша се Мија и диже чашу мислећи да ће да се пије. А кад виде " да они не дигоше чаше, оп се уозбиљи, прпнесе чашу устима, сркну мало па је достојанствено пустп на сто. Ђузепе беше већ наместио бубањ и добош, закачио мал>ицу. узе хармонику, стаде и засвира —Гарибалдијеву химну. Антонијо се устури, тресну руком о сто тако. да се превали н разби једна чаша. иа у баритону запева. Трешти од свирке и песме. а кад што се чује и по пека српска реч, како двојица од оног другог стола промукло певају, журећи се за њима: — — разорен двор Мојега цара — — — јуначки збор! V један пут стадоше Ђузепе и Антонијо. а она двојица. затрчавши се. узвикнуше још: ((Прегажеп коњ'ма.... в а кад видеше, да су они престали, додадоше обичиим говором: „клнкује Југ" — иа и самп ућуташе. — Дивно! браво! вичу остали. Аитонијо наиуни с-ве трн чаше н говораше Ђузепу нешто талијански, иа се онда (Јкрете Мији. —- Он није војевао иод Гарибалдијем, био је мали, па му је сад —- вели жао. Има кад, има. — Трпјент! узвикну Аптонијо Ђузепу, који смешећи се климаше главом за знак одобравања. А за тим Антонијо лагано додаде српски: — Ал' пема више Гарибалдија! — Е, баш ми сузе на очи натерасте — рече к о 'бајаги Мија, трљајући очи да се расани.