Otadžbina

ли

К А М Е II А Р

Испише опет-по једну, иа Антонијо говорашс са Ђузепом, а после ноче лагано певатп неку .вубавну песму талијанску, дајући такат руком. — Ово је — окрете се Мнји — песма за млада срца. Ђузепе засвира само у хармонику, иа онда запева: Тегеза, ш раг1о, Ве1 1 (1 о 1 11По! 8е рјасе а 1)10 КИогпего .. Певаше лепо, звонким и чистим гласом, много леише но шго се може тражити од скиталице-свирача. За тим остави хармуиику, па зграбн чашу вина, п исни је нагло. Антоније се већ беше занео у мисли. Тпшпну прекидоше они осталп излазећи. Унутра осташе само њнх тројица и момак, који дремаше за једним столом до келнераја. Антонијо се најпосле трже, н прекпде тишину: — Пијмо! на наточи опет. А кад искаппше, он настави: — Впдиш, Мијо, овај мој зем.вак бежи пз Италнје због несрећне љубави. Он ми није то казао, алн ја сам нознао но ономе, како је отпевао: Тегева ш рагк>.... (-утра ће даље, п бог те зна куда н докле! — Па онда нешто тужно причаше Ђузепу. — И ја сам л.убио окрете се опет Мији - па сам се и ожеиио, алп све прође. Жена ми умре, оставивши ми једно дете. Ја сам радио н дању и ноћу, да га одгајим. Пара сам зарађивао, али но могах му и здраВња стећи.... Њега сам нзгубио. Ах, ја сам му својом руком сномен изрезао, иа сам онда побегао из нашег места, нз Италије. — Ево ме сад овде. По одавно сам у Србијн, у лепој, у до.број ( 'рбији. Мија се, н ако душом спаваше , ппак сети, да га треба од тих гужнпх мисли отргнутн, па, иошто не знађаше шта бп друго, ухвати чашу и куцну: