Otadžbina

К А М Е II А Р

— Пијмо! али се готово трже, кад виде, да му се иозиву не одазваше. Бузепе устаде, намести се, на, скинувшн шешир, узе хармонику н засвира неку тужну погребну мелодију. Антонијо устаде гологлав, а и Мија се дгоке: — Шта, да пдемо ? али кад виде, да онн мирно стоје, стаде и ои са неком нобожношћу, и ако не знађаше унраво, запгго то бива. Алп најпосле, кад виде, како се Антонију нпз образ скотрља суза, као да разумеде свс, ге п сам бејаше готов, да се заплаче. Ђузепе стаде, остави све, узе чашу п стојећи нраво говораше Аптонију пешш болећивим гласом. За тим и Антонијо узе чашу, па кад Ђузепе сврши, испише обошца. не куцајућн се. То уради и Мнја, н добро учини што не рече никакве здравице, јер то н не беху чаше. нспијане за здрав.ве.... Седоше, и мало после Антонијо, отимајући се болима, причаше пешто Бузепу, све вшпе оживл.ујући, Мија једва држаше очи отворене. Антоиијо се онда окрете њему: — Красна су деца народа талнјанског Бог да пх ноживп! Нигде иема такве деце, нигде до самб још овде ■— ја знам, ја то кажем. Та ће деца извршити народну мпсао до краја. Живела српска и талнјанска деца! Мпја неколико пута заусти, да нешто каже, али му пе нђаше од руке. 'Бузене, иозиавши, да Антоннјо гово])п Мији од прилнке оно што је реко н њему, климаше главрм задовољио, а кад Аптонијо сврши, узвпкнуше ; — Живела! У1уа ! Псппше опет пуне чаше, али Мија клону н снустн г.кшу на руке, које беше на столу прекрстио. Бузепе уста, намести се, па отиоче. Прво удараше добош. њему се нридружн бубањ, на онда Бузепе окрете марсељезу. Свпрао је живо, одушев вено, распаљиво. Антоннјев барптои грмљаше: