Otadžbina

222

К А М Е Н А Р

АПопв! еп1'ап(;8 с!е 1а ра1г1е, Бе јоиг Де §1оЈге ез(; агте.... И кад песма са свирком достиже врхунац — као ножем пресечено стаде све, а један метак, који на добошу стајаше спремљен. ударцем потпаљен плану и грмну. Пуцањ се разлеше. а Мија скочи трљајући очи: —- Ватра! Антонијо, извади сав новац, што је имао. а то беше седам — осам динара. одвоји само један грош, а све остало даде момку: — То је за учињени трошак; ако што претекне, узми тн. Онда приђе Ђузепу. рече му нешто талијански. загрлише се и пољубише, рукова се са Мијом. који се не зна зашто — пољуби са Ђузепом, па сва тројпца изиђоше на улицу. Са истока тек зарудела зора, а јутарња хладноћа чисто умива њихова врела лица. Не рекавшн ни речи, растадоше се на нрвој раскрсници, и одоше: Ђузене на једну, Мија на другу страну, а Антонијо улицом, што води гробљу. Уз пут Аитонијо стаде пред један мали дућан н лупну у врата. Врата се отворише, и он уђе унутра, држећп грош у руци. Мало после изиђе отуд без гроша а са нечим увијеним у танку жуту хартнју, и продужи пут ка гробљу. Кад дође до места, где ради, уђе отворпвши малу каппју, скиде капу, прекрсти се по обичају западне цркве па, иришавши. пољуби велики крст. За тим одмота хартију, извади воштану свећу, заиали је. иа је утврдн на подножју с леве стране крста. Онда се опет прекрсти, узе алат, па седе. да продужн посао, како би га још за јутарње хладовине с-вршио. Лака се мисао крену , и за час нађе у шумном