Otadžbina

246

АНА КАРЕЊИНА

— Та већ вп можете радити шта хоћете. Ко је ленштина тога ви не поправисте. У кога има душе и савести тај ће и сам радити. У кога нема тога , нећете ни ви с њиме ништа учинити ! — Та јеси ли ми сама казала да сад Иван бол.е гледа стоку ? — Ја само једно кажем — одговори АгаФија Михаиловна, и то не случајно него очевидно по следствености у својим мислима. — Ви треба да се жените, ето то! Напомена АгаФије Михаиловне о ономе, што је он сам у том тренутку мислио, наљути га. Он се намршти, па не одговорившп јој ништа, седе опет за посао, поновившп у себи све што је мислио о важности тога посла. Покашто би послушао како у тишини цакћу нлетеће игле АгаФије Михаиловне, па сетивши се онога што није хгео да мисли, он се опет мрштио. Око девет часова зачуше се звонца кочијашких коња и потмуло зврјање точкова по блату. — Ето гостију па вам неће бити досадно — рече АгаФија Михаиловна, устаде и пође вратима. Али Љовин протрча поред ње. Писање му сад није ишло од руке. па се радовао ма каквоме госту. 31. Стрчавши до половине степеница, Љовин зачу онај њему гако добро познати кашаљ. Али он помисли, да је трчећи низ басамаке можда у оној тутњави рђаво чуо. За тим је угледао и ону дугачку, кошгуњаву, познату нрилику, али све се још надао да тај дугајлија, који скидаше кожух и који кашл.е — неће бнти његов брат Пикола. Љовпн је волео свога брата, али кад год су се састали, то беше за њ право мучење. А сада, када је Љовин због оиога што му беше пало на памет, и због напомене АгаФије Михаиловне, био врло рђаво расположеи, сада му овај састанак с братом изгледаше особито тежак.