Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

247

У меото каквог веселог и здравог госта, који би га разведрИо. сада је морао да се види с братом. који га познаје скроз, који ће га натерати да каже и своје најтајније мисли, а то баш не би рад био. Срдећн се на самога себе због овог ружног осећања, Љовин стрча у предсобље; чим је угледао брата. његовог личног нерасположења нестаде, јер га обузе права жалост. Ма како да је Никола и пређе био тешко болестан и мршав. сада беше тек страшан. То беше го костур превучен кожом. Он стајаше у иредсобљу, скидајући шал са евојег мршавог врата, а при том се чудно и жалостиво смешмо. Угледавши тај смирени и покорни осмех, Љовин осети да му нешто застаде у грлу. — Ето, дошао сам ти — рече Никола нечујним гласом, не скидајући очију са свога брата. — Хтео сам давно, али све сам био слаб. Сад сам се већ знатно поправио — и ои својим великим мршавим шакама брисаше своју браду. — Да, да! —- одговори Љовин, и њему постаде још страшније, када је се пољубио с братом, те је осетио како се осушило његово тело, и кад је из близа погледао његове велпке, необично светле очи. Пре неколико недеља беше Коста Љовин написао писмо своме брату, да је продао онај мали део имања, који још беше заједнички, и да брат има да прими 2000 рубаља свога дела. Никола рече да је дошао да узме те паре, и што је главно, да опет мало поседи у гнезду, из кога је излетео, да се дотакне домовинске земље, те да накупи нове снаге за рад. У пркос његове мршавости и слабости, његови покрети беху као и увек брзи и лаки. Љовин га одведе у кабннет. Никола се преобуче врло брижљиво, што пређе никад није било, зачешља своју ретку праву косу, па, смешећи се, пође на више.

17*