Otadžbina

248

АНА КАРЕЊИНА

Он беше пријатно и весело расположен, како га се Љовин сећао само из детињства. Чак је и Сергија Ивановића поменуо без икакве злобе. Угледавши АгаФију Михаиловну, он се нашали с њоме и пропита за старе слуге. Извештај о смрти Партенија Денисића непријатно га је дирнуо. На лицу му се појави страх. Али он се брзо прибра. — Па он је већ био стар — рече и иромени разговор. — Тако, дошао сам да поживим код тебе месец, два, па онда ћу у Москву. Ти можда не знаш, Мјахков ми је обећао место, ја ћу у службу. Сад ћу ја свој живот са свим другаче да уредим. Знаш. да сам отерао ону жентурину ? — Марију Ннколајевну ? Како ? Зашто ? — Ех, гад женски! Направнла ми је сијасет ненрилика — али није хтео да нрича какве беху те „неприлике'\ јер онда би морао рећи, да је Марију Николајевну отерао зато , што му је кувала сувише слаб чај, а поглавито што га је иеговала као правог болесника. — Па онда, у онште, ја хоћу сада да променим цео свој живот. Ја сам, разуме се, као и сви други правио разне глупости, али што се тиче имања — то је иоследња с.твар, ја за њим нећу никада жалнти. Да је само здрав.ва, а хвала. Богу. ето и са здрав.вем је боље. Љовин слуша и смишља шта да каже, али не могаде ништа смислити. Сигурно је и Никола то осетио, јер он сгаде нитати брата о његовим пословима. Љовину беше мило да говори о себи, јер то је могао да говори без претварања. II он му исприча све што је урадио и све своје планове. Брат је слушао. али га очевидно то не занимаше. Та два човека беху тако блиски род један другоме, да је и најмањи покрет, или тон у гласу, за обојицу више казивао, него што би се могло речима исказати. Сада су обојица имали само једну мисао: болест и блиску смрт Николину. Та је мисао давила све остало.