Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

249

Али ни један, ни други није смео да говори о ономе. што су обојица мисдиди, и зато, све друго што су говорили - - беше лаж. Никада се Љовин није толико обрадовао времену, када је требало лећи. Никада, и ни с каквим туђинцем, ни на каквој оФицијалној визити није био тако неприродан, као што је био то вече с братом. II свест о тој неириродности, и кајање због ње, градише га још Фаличнијим. Њему беше да из гласа закука, што му брат умире, а овамо морао је да нрихвата разговор о томе. како ће тај брат од сада живети. Како је у целој кући била само једна спаваћа соба наложена, она, у којој је Љовин спавао, то је он узео брата у своју собу и наместио му постељу иза нреграде. Никола леже и спавао је или није сггавао, тек као болесник претурао се сву ноћ, кашљао је, а кад му је тешко било искашљати, он је нешто гунђао. Покашто, кад му особито тешко беше дисати, уздахнуо би «Ах Боже мој !» Покашто би с досадом опсовао «До ђавола. м Љовин није дуго могао заспати елушајући како му се брат мучн. Свашта је премишљао. али на крају свију његових мисли беше — смрт. Смрт, тај неизбежни крај свега, изађе му пред очи тако силно, као никада дотле. И та смрт беше ето ту, у његовом другом брату који се онде преврће стење и на изменце призива у помоћ час Бога а час ђавола она не беше ни мало тако далека како му је пређе изтледала. Та она је и у њему самом, — он то осећаше. Ако није данас, оно је сутра, ако не буде сутра, биће после тридесет година, зар то није све једно ? А шта је управо та неизбежна смрт — он то не само није знао, не само није никад о томе мислио, него није ии умео ни смео да мисли о томе. «Ја радим ; ја хоћу да нешто урадим, а ја сам заборавио, да ће се све то свршити, заборавио сам да има — смрти".