Otadžbina

250

АНА КАРЕЊИНА

Он је седео у својој постељи, у мраку, згрчен, обухватившн рукама своја колена, па је уздржавајући свој дах од силног мисаоног напрезања -— мислио. Али што је више напрезао своје мисли, све му јасније постајаше, да је он одиста заборавио, пренебрегао у животу једну ситницу, т. ј. да ће доћи смрт, да ће се све свршити, да с тога не вреди ништа ни почињати, и да од тога нема помоћи. То је с-трашно, али је тако. «Ама ја сам ето онет жив. Ша да се ради,' шта? в рече он у очајању. Он упали свећу. устаде пажљиво, оде до огледала па стаде у њему гледати своје лице, своју косу. Да, у зулувима има седих власи. Он зину. Да, кутњаци су већ почели да се кваре. Он разголити своје мускулозне мишице. Да, снаге има још миого. Ама у Николе, који ено онде онако тешко дише остацима својих плућа — и у њега је било тако исто здраво тело. И на једанпут он се опомену како су, док су били деца, заједно легали спати, како су само чекали док Тодор Богданић изађе из собе, па да се гађају јастуцима и да кикоћу, кикоћу без краја и конца. Чак ни страх од Тодора Богданића није могао да обустави ту запенушепу срећу од свести живота. «А сад она угнута, опустела прса... а ја... не слутећи шта ће са мном бити... ја...® Кха! кха! До ђавола! Шта петљаш сву ноћ, што не спаваш ? зачу се глас братов. —- Не знам ни сам. Наишла нека бесаница ! — А ја сам ти славно спавао. Ја се већ више не знојим ноћу. Ходи да видиш, опипај ми кошуљу, је ли да није влажна ? Љовин опииа братову кошуљу, оде иза преграде, угаси свећу, али још дуго није заспао. Тек што му беше постало колико толико јасно како му ваља живети, ето искочи преда њ једно питање, које се не може никако решити — смрт.