Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

251

«Ето он умире, умреће до пролећа, како да му помогием ? Шга му могу рећи ? Шта знам о свему томе ? Та ја сам сасвим и заборавио да тога има на свету". 32. Љовин беше одавио нриметио у саобраћају с људма, да они који су досадно покорни и поиустљиви, у брзо постану несносиа закерала и џангризала. Он је осећао да ће тако бити с његовим братом. И одиста Николина скромност није дуго трајала. Већ сутрадан стао је малтретовати свога брата дирајући баш у оно, што га је највише болело. Љовин је осећао да је крив и да то не може поправлти. Он је био убеђен. да, кад се обојица не би претварали, него би сваки казао оно што му је на дну душе, онда би се само право у очи погледали, и Косга би рекао «Тп ћеш да умреш, да умреш", а Никола би само одговорио „знам да ћу да умрем и страх ме, страх ме, ужасно ме је страх од смрти }) . И више не би ништа говорили. Али ето беше немогућио да се тако говори и Коста је покушавао да урадп оно, што је целога живота без успеха пробао, а што су други тако лепо умели, и бсз чега је немогућно живети —• пробао је, да не говори оно што мисли, али је на сваком кораку осећао како га брат хвата у лажи и како се једи на ту Фаличност. Трећи дан по доласку Никола гшзва брата да му још једном изложи свој привредни план, па кад је Љовин то учинно, Никола га стаде ие само осуђивати него с умишл.ајем трпати у комунизам. — Ти си само узео туђу мисао, па си од н>е направло накараду комунистичку. — А ја ти опет кажем да ово нема ничег заједничког са комуннзмом. Они одричу праведност сопствености, капитала, наслеђа, а ја хоћу, не одричући ни једнога тога стимула (Љовину беше криво што употребљава такве речи, али од како се занео својим плановима он је н нехотице