Otadžbina

СРБИИ КАИДИДАТ ЗА ПОЉСКИ ПРИЈЕСТО

57

Изручите моје поштовање госпођи матери, свјема домаћима, родбини и пријатељима у Будви и у Паштровићима. Част ми је изјавити Вам своје високо лоштовање, које ћу имати према Вама, докле будем жив, и јоште сН У- а 8-" Пша БеУоМ. Оћ1;то 8у(:ге е В§Но 81е[(апо Ат1>а1е 2епо^гсћ У ориђиналиом писму језик је да не може бити горп, — мијешан књижевни са млетачкијем. а све зачињено силнијем србизмима , тако. да су њеки изрази једва разумљиви, други, и ако се њима исказују жалосне мисли, тако су уобличени, да изазивају смијех; — цијело писмо просто кипти граматичнијем грјешкама. особито правописнијем, — „кандидат" не умије чак ни своја два имена да правилно напише, но се потписује: «81;еГГапо АпЉа1е", мјесто: 81;е!апо АппШа1е; —- у интерпункцији, пак, влада така анархија, каква онда владаше у «краљевини" славнога Станислава Поњатовског, те сам имао доста муке да на мјестима реченице свежем, друге да раздвајам. Нарочито сам задржао силно титулисање и велика почетна слова, гдје не иду, да се по пријеводу види обличје ориђинала. По томе се може судити, да Стјепан Ханибал Зеновић не бјеше образован ни онолико, колико бијаху образовани наши поморски капетани прошлога вијека, јер су они махом умјели писати доста правилно талијански, а није прилично ни да је вјештији био коме другом језику, јер то би се, колико толико, одазвало у слогу и интерпункцији. Уз то, читаоци ће лако видјети крупне противности у мислима Стјепана Ханибала, као и његов карактер. Не могу се домислити, да ли је то писмо нисао у великој хитњи. у један мах, избацујући на хартију све оно, што му бјеше наврло, или га је писао на махове, не читајући оно, што бјеше прије написао ? Вило једно или друго, види се човјек до краја лпкоуман, наиван, дрзак, ташт,