Otadžbina

94

ОПАСНА ПРОСИДБА

ноћи у очи недеље; али тад ни стари Кнуд Хусаби, њен отац, никада није легао, а да не задржи на себи своје кожне чакшире и да не наслони своју брестовачу на постељу. «Бог ми је подарио лепу девојку, али ћу је ја и умети чувати", говорио је Хусаби. Торе Несет био је само прост пастир, али је ипак било људи, који су тврдили, да он најчешће долази сељаковој ћери на Хусаби. То се није допадало старом Кнуду; он је чак уверавао, да то није истина, јер га он тамо никада видео није. Људи су се на то само осмејкивали, знајући, да би га он зацело нашао, кад би га са својим слугама и радницима потражио у свима буџацима. Кад би пролеће огрануло, Аслауга би отишла са стоком на бачију. Па кад би се тамо сунчана јара спустила изнад долине, кад би хладовити, стрменити брег провирио изнад дневне запаре, кад би звуци крављих звонаца одјекивали и пастирски пси залајали, и кад би Аслауга на висини почела да извија песму или да дува у пастирски рог, тада би момцима, који раде у долини на оближњим ливадама, срце заиграло, и у прву суботу у вече утркивао би се један с другим, ко ће пре да стигне њојзи. Али су се ти момци још брже враћали у долину, јер је горе на бачији увек стајао један момак (сетите се, шта се говорило о Тору Несету), који би свакога дочекивао, па кад кога ухвати, тако би га око себе окретао, да се сваки за дуго сећао његових речи, што би му их он довикнуо: «Дођи још једном, па да и више добијеш!» По мишљењу свију момака, не беше у целој парохији ни једног јединог човека, који би имао такву песницу, као Торе Несет. Па ипак, свима богатим момцима сеоским, чињаше се одвећ дрско, што та пастирина имаше толико смелости, да се тако башкари тамо горе на Хусабијевој бачији. Истога мишљења био је и стари Кнуд, кад је за то чуо, и одмах изјави, да ће, ако никог другог нема, он