Otadžbina, May 01, 1892, page 594

590

ЈЕВВЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Младости ми другу верном Р1ли ручак кад би прош'о Ја суседа, што ми дош'о, Зграбим за врат, друге није, Па му читам трагедије ! Или опет (без све шале) По језеру бродим ти'о ; Па у јаду, што ме свио, Певам песме крај обале. Ал' како ме патке чују Без трага се удаљују. XXXVI. Нестаде их већ из вида.... А крај шуме ловац хити, Љутит своју пушку скида, А клетвом ми песму кити. Свак' забаву има своју, Зашто не бих и ја моју ? Неко пушком натке има, Ја их гоним стиховима ! Неко само мухе бије, Неко себе првим гледа, Неко сав се боју преда, Неког, опет, миље свије, Неком све је вина купа: И добро је са злим скупа! XXXVII. «А Оњегин где се део? м Стрпети се ваља знати ! Сваког дана рад му цео Описан ћу верно дати. К'о испосник живи худи ; У седам се лети буди, Па полако онда пође