Palanka u planini i Lutanja

ХП - Предговор

као да налази да је савет добар. Да је дуже поживела, вероватно би за тим саветом и пошла.

Дуже поживети, међутим, није могла, Цео њен живот био је само болест и мучење. Видели смо како је била болесна у младости; у зрелијим годинама, баш кад сеактивније и интенсивније бавила уметношћу и књижевношћу, болест постаје тешка и неиздржљива. То није ни мало „Главобоља“ Г-ђе Исидоре Секулић, то је право боловање, на постељи, скоро да кажемо на самртничкој постељи. Због таквог „стања здравља“ она и чини путовања која смо помињали. У Беч је ишла (1921) ради консултовања лекара; на Хвар (1923) и у Добрну у Словеначкој (1924) ради опорављања и бежања из бедградске прашине; у Спљет је отишла дефинитивно из истог разлога; тражила је и добила премештај тамо за наставницу цртања у Средњој Обртној Школи, у јесен 1924, и остала ту до пред смрт. Тих последњих година она је скоро стално 1 агИсшо тогн; писма њена бележе то стање ступањ по ступањ. Навикнута од малена на болесничку постељу, она, кад је у Бечу 1921 озбиљно оболела, пише: „Вероватно је да преда мном опет стоји дуги низ дана у болести“. Из болнице у Паризу пише: „на мене су навалиле болести сваке врсте, наслеђене и не-

наслеђене“. Туберкулоза је главно — „јутрос ме је. моја туберкулоза поздравила са мало крви“ чест је мотив у писмима која пише, — а уз њу долази

тма других болести. Раница на језику можда је туберкулоза а можда рак; после операције, „на другом крају језика олет се јавља неко сумњиво црвенило“. После је „камичак у бубрезима“ или срце: „увек вучем један овакав терет као што су моје