Palanka u planini i Lutanja

|]

Анђелија Л. Лазаревић

никад не би био у стању да их тако отисне од себе и потражи само своју личну срећу.

Од места на прузи до [., како су тврдили, требало је свега три сата, али кочијаш кога је Владимир погађао, одмахну руком:

— Ти знаш, господине, како наш народ каже: какав ат, такав сат. Стићинемо ми и за два.

Владимир погледа мало оронуле белце, не подели мишљење са кочијашем, али га задржа за себе.

Кочијаш смести пртљаг у кола, отресе руке удавајући длан о длан, рече: „деде, господине“, па се и сам попе на седишљле.

Кола се кретоше за окружну варош !1.

Био је туробан мартовски дан, који је обећавао кишу. Врхови планина којима су ишли били су застрвени облацима: није се више знало где престају планине, а где облаци почињу. Све се сливало уједно: било је Буин меланхолично, хладно и

влажно.

На широком друму никога сем њих. Тихо шапутање и пуцкарање дизало се са влажне земље, а млада влажна трава немирно се покретала, стрепећи од ветра и облака. Пут поче да се пење и коњи успорише ход; да би олакшали коњима, Владимир и кочијаш сиђоше с кола и пођоше крај њих.

Изгледало је да се пењу облацима, који као да су бежали од њих. А кад се испеше сасвим на вис и погледаше уназад, у даљини, у равници, белела се варош из које су пошли.

— А кад се успнемо на онај други вис — показа кочијаш бичем и руком — видећемо П.

И доиста, после још једног сата хода, са другог виса угледаше доле, дубоко у котлини међу планинама, нешто неодређено, сиво, као мутно језеро на подножју брда.

(Облачан дан који је обећавао кишу, одржа обећање и пред вече се спусти ситна киша која као