Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини ] 49

__-— Ти си се раније увек радовала кад сам ја била радосна, а жалила кад сам жалила и ја. Данас се ти туђиш од мене, не делиш више моју радост.

Девојчица -је ћутала не дижући очи.

— Вилиш, — настави Олга, — кад сам се верила са Павловићем ја сам се у први мах покајала: учинило ми се да га не могу волети. Али данас ме је победио својом добротом и својим осећањем. Ја га данас ВОЛИМ.

Мирка је добро разумела шта је од ње тражила њена сестра. Она диже влажне очи на њу и рече.

— Кад га ти волиш, волићу га и ја.

Олга радосно загрли сестру.

На тај се разговор више нису враћђале, а како је апотекар био на путу пословима, девојчица је ретко остављала сестру. Заједно са њом распремала је кућу, одвајала ствари, претресала забачене фијоке. :

Једног дана испод несређених хартија испаде фотографија једног младића у цивилу. Олга узе слику и не могаде одвојити очију од ње. Она је дуго гледала нетремице, несвесна свега што се око ње догађа.

Кад је, ко зна после колико времена, дигла главу, виде да Мирке нема крајње. Она је потражи и нађе у њиховој соби, на постељи, где горко плаче сакривши главу у јастуке. :

УП.

Апотекар се враћао колима са станице, и баш кад је силазио низ последњу узвишицу пред паланком, угледа пред собом једну добро познату прилику, која му се учини много измењена. Ватка девојчица ишла је полако и тромо, што није био њен обичај, погнуте главе и опуштених руку. Корачала је тешко и застајала на сваком кораку.

Он заустави кола и викну је. Мирка застаде, уморно се осмехну и продужи пут.

— Шта јето стобом Ходи, одвешћу те до куће.

4