Palanka u planini i Lutanja

50 Анђелија Л. Лазаревић

Она без речи приђе, попе се у кола, завали у кут и затвори очи. Очи су јој биле мутне, образи су горели.

„Није добро“, помисли апотекар.

Он ухвати танку руку која је млитаво лежала у крилу. Рука је била врела, док су се рамена тресла у грозници,

Апотекар разви велики плед и умота девојчицу.

— Откад ти није добро2

— Још од синоћ, али сам мислила да ће ми бити боље кад изађем.

— Боли ли те штогод 2

— Да, грло, али ме не боли много.

Апотекар је одвезе до куће, остави код поплашене сестре и отрча по лекара.

Лекар то вече не рече ништа, али идућег дана чуше страшну реч — шарлах. .

Девојчица је лежала у бунилу преврђући се немирно са једне стране на другу. Она је јечала и викала, не познавајући никога око себе.

Од њене постеље нису се одмицали Олга и апотекар, побледели и испијени од умора непроспаваних ноћи Апотекар је сасвим оставио апотеку на помоћнику Спасоју, и само би свремена на време навиривао с прага и издавао потребне наредбе. Кући никако није ишао. Пуковнику је послао опширно писмо чим се Мирка разболела.

Девојчица је вичући и мучећи се ударала главом с једне стране на другу. Уочи тог дана из њених ушију поцурела је гадна течност.

— Зашто се ја тако мучим! — оте се једном крик са њених усана.

Олга се наже над сестру.

— Како ти је, Мирка»

Девојчица уопште више није чула. Она се немирно претурала јечећи, док се понова не оте један узвик :

= Тата, где је тата»