Palanka u planini i Lutanja

52 _ > Анђелија Л. Лазаревић

Код куће затече већ готову хумку, и старију кћер сатрвену од бола

Он прође кроз пусте собе и врати се Олги. На неговом потамнелом лицу огледала се иста она неГерица, каква се видела и у Олгиним скоро избезумљеним очима. Јер њој се чинило да је то све само страшан сан и да је Мирка, можда, са апотекаром у брдима: њој се од гласова на улици причињавао њен глас, од ма чијег хода, њен ход. Она се понекад, заборављајући се, скоро љутила што Мирке још нема и нестрпљиво се освртала на врата.

Она је заборављала на све што се тицало ње лично, и кад је једна паланачка госпођа упита за које ће време одложити венчање, она је неразумеде.

А кад први пут угледа капетана, она узмаче за корак и опружи обе руке као у одбрану:

' — Не, не прилазите! Ви знате да вас никад нисам волела. Мислила сам да ћу се навићи, али не могу, не могу... Не љутите се на мене...

МШ.

Вест да је Олгина веридба покварена, пронесе се муњевитом брзином кроз варош.

Апотекарица изненађена пљесну рукама.

— Јесте ли чули, госпођо Јовић, то је страхота! Вући људе тако за нос, каошто та девојка чини — просто нечувено!

Госпођа Јовић потпуно је била на страни своје пријатељице. Е

= Што је најлепше, на мене је, док је нисам познала, чинила врло добар утисак.

— МИ на мене, и на мене — говорила је апо-

текарица живо, радосна што се у томе преварила, и што је њена кћи свакако боља од Олге, у — Ето, — настави госпођа Јовић филозофски, — и Бог увек узме оно што је најбоље. Онакво дете, па оде... И то сад, кад нигде нема шарлаха по вароши.

И жене се пустише у нагађање где је Мирка