Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 51

— Писали смо му, доћиће — говорила је Олга.

_—- Тата, — понови Мирка тражећи нешто рукама у мраку који је владао око ње. И она доиста ухвати крупну, мушку руку, и задржа је у својој.

Нешто налик на осмех прелете преко намученог лица.

Она задржа руку, а мало затим прстићи омлитавише: она се окрете на страну, уздахну и умири се.

„.. А пред зору се угаси нечујно и неосетно,

као жижак који је тињао целе ноћи...

Кад спустише сандук у раку одведоше Олгу, а кад бацише и прве прегршти земље у гроб, свет се поче разилазити. Први сутон провлачио се кроз клисуру, а хладноћа се пела са река.

Апотекар сачека да се начини хумка и пободе. крст, а кад и гробари одоше, он размаче цвеће којим је гроб био претрпан и седе на свежу хумку.

Над реком пред гробљем спуштала св магла... Већ оголела дрвета на подножју планине шумела су својим сувим гранама, а кроз клисуру дувао је студени јесењи ветар. Река је тихо шапутала у магли, а са брда грактали су гаврани. Више његове главе прелете јато чавака гракћући једнолико и отегнуто и одлете у планину, а с планина сиђе један дах, затресе оголело грање на дрвећу, усталаса маглу над реком и изгуби се пут Гаравог Села, као да високе планине у круг послаше поздрав једна другој.

Апотекар покри лице шакама и оста непомичан.

Месец је већ високо светлео над планинама а, он се није кретао. И ко зна докле је остао тако.

Воденичар који се касно у ноћ враћао у воденицу, јашући на магарцу, још је озго с друма, видео мрку прилику како седи у цвећу.

Пуковник је примио апотекарево писмо скоро истовремено са депешом, у којој се јављало да је Мирка умрла,

уР