Palanka u planini i Lutanja

66 Анђелија Л. Лазаревић

— А Костић је врло симпатичан — говорила је Стана, — Владимир га зна. Питај га само.

Јелка се осмехивала заинтересована.

— Види, — рече Стана живо, враћајући се на оно што је њу највише занимало: — мислиш ли да је боље ако ову капицу завршим чипком, или ако метнем поруб са шупљикама > — Ја се ту слабо разумем, али мислим да би поруб боље стајао. __

— И ја сам мислила. То је сасвим обична капица... А Миша и Владимир увек ми се ругају: кажу да ће глава мог принца бити као њихова песница — и навлаче капице на руке. Морам отсад

да их кријем. ! И она се од срца смејала.

Промицао је први југов снег помешан са кишом, кад је Владимир, изишавши са универзитета, свратио до Стане, да бар за тренутак види срећно лице које га је толико веселило и уносило ведрину у његову душу.

Млада жена развлачила је тесто на столу. обилазећи и савијајући се тешко око стола. Угледавши Владимира, она се чудно осмехну, и он одмах запази да има нечег необичног на њеном лицу. Како му се учини, Стана је морала знати нешто, што се тицало њега.

(Они скоро никад нису говорили о Олги, а откад му је саопштила тужну вест о Миркиној смрти, више се нису враћали на тај разговор. Душе које дубоко воле, могу дубоко и да схвате бол. (Стана је наслутила шта се све морало десити у души њеног брата и није се више дотицала болног места. Она није мислила разумом, мислила је само срцем — и зато :е ретко грешила. |

Али садесе ипак десило нешто што јој је гонило речи на усне. Нагињући се над тесто, откидајући и одвајајући окрајке и најзад савијајући гужвару и мећући је у тепсију, она више не издржа.