Palanka u planini i Lutanja

Паланка у Планини 65

посети, — ову сам капицу израдила према једној какву ради жена мајора Јанковића. Је ли да је лепаг

Јелку је то слабо занимало. Она снисходљиво погледа капице и остави их на страну. Њене девојачке душе не могаде се дотаћи осећање материнства.

· — Ниси одавно долазила, — примети, — мама се баш чуди да те нема.

— Имала сам много посла. Чим будем могла, доћићу.

А затим одједном настави живо и весело:

— Рећићу ти нешто, али да не говориш даље никоме.

Око крајева Јелкиних усана заигра слаб, подругљив осмех.

— Ако не верујеш, немој говорити.

Зар је неко у њу могао сумњати! Е

— Савка је верена, али то још нико не зна, нико, само сам Миши и Владимиру казала. Тата и мама и не слуте.

— А зашто крију

— Костић треба да добије класу, па ће онда говорити с татом. Али они се и сад виђају често настави Стана весело. М ја сам се са Мишом виђала, а мама није ни знала.

Јелка је слушала заинтересована. Увек је занимљиво посматрати људе.

Какве су све глупости чиниле те паланачке девојке! Али Јелка им не замери. Она је према себи била много строжија него према другоме : оно што себи никад не би дозволила, праштала је другима. Јер други су били нижи од ње, смели су грешити — али она не. И зато се резултат поверљивих разговора са пријатељицама обично сводио на једно „ипак сам ја боља“ које се јављало у њеној свести, и појачавало осећање поштовања према самој себи.

Тако и сад са задовољством утврди да постоји страшан јаз између ње и менталитета тих обичних девојака.