Pastir

189

Па зато држимо, да писац овог последњег чланка и оног првог ниге 1едан исти, већ да 1е оваг посљедњи неки подметач. Било би испод нашег досто!анства ступати у 1авнн разговор са неизвесним подметачем дотле, докле нам он не изнесе на Гавност сво1е име и характер, те да знамо с ким се разговарамо. Не одзове ли се неизвесни подметач нашем захтевању, то ми прекидамо у напредак о то1 ствари сваки Гавни разговор. — А читаоцима овога листа наспомињемо, да речи „со!“ да1у њено нраво значење „сталеж“ или „род,“ а не као што понеки незналица хоће да изврће. Коме 1е тешко загледати у Вуков речник, нека се сети израза ународњо! песми: „млади Урош соГа господскога.“ Н. Петровић.

0бнча1е прн умврању н сахрањнвању код старнх 1евре!а. Код ХевреГа као и код свту старих народа на истоку израз туге био 1е онако исто знача!ан као и израз радости. У радости они су иевали, играли, облачили се у богато рухо, китили се цвећем и разним драгоценостима. У тузи и жалости седели су боси на земљи, цепали на себи хаљиие, иревртали их, посипали главу пепелом или прашином, гедноничили и т. д. Давид на нрилику за време болести свога еина лежао 1е неколико дана на голо1 земљи и ни!е хтео ништа гести. (2. царст. XII. 15. — 16.) Тамара, увређена од Амона, посипаше главу свогу пепелом, цепаше и изврташе на себи хаљине и држећи се рукама за главу ишла ге тако по ваздан кукахући и вапи!ући (2 цар. 13 19.) Хов за време ево1е тешке несреће сеђаше на ђубрету и другови доходигае, те га тешише. Наравно жалост ова била 1е свагда 1ача и силни!а, кад 1е умирао ко од крвнога рода. При оваквом случагу жене су кукале и набра1але, да се та кукњава њихова могла чути на далеко. (Хер. 9, 19. 31, 15) Но у тузи и кукњави ово!