Pastir

472

сврнутом с пута младићу, придружи гош какав постарти ученик, из већих завода, кош би хтео да блесне свошм знањем у одрицању свега, што постош, па и светости самога Бога: онда Ге с њим све свршено. А у нас их у последње време има доста таквих, кош лете по дувању ветра сад на Гедну сад на другу страну, осуђуГући данас оно, што су Гуче бранили, и бранећи оно, што су Гуче осуђивали. Њима су тешки родитељи зато, што су остарили; млађи — зато — што су безазлени, па хоће да кажу њихове поступке. Тешка им Ге власт свога зато, што их гони из каФана а тежак им Ге и Бог, што хоће да их суди на ономе свету. Да би уепокошли себе, они почну говорити, да Ге све ово ништа, да би требало све другоГаче прекрошти, а главна Ге ствар у Бога неверовати Гер то 1е, веле, „заблуда.“ ВеруГемо, да код њих Бога нема, 1ер 1е Бог онде, где Ге правда, поштење, љубав, светиња. А како су они изгубили ова свогства, одступио Ге и Бог од њих. Но зашто навезивачи своГе отпадништво другима, кош носе душу чисту, непокварену, кош ни што почињу ни довршуГу без вере у промисао божш и његову очинску помоћ?

Свети Прокло, четврти његов носледник , заповеди, да се нренесе тело изгнаника у сам Цариград. И тек што оно беше достигло до Халкедона, море се покри лађама: необично мноштво људи са свећама и буктињама допраћаше тело његово. Овако исто беше примљен Златоуст, кад се врати у Цариград по првом свом изгнању. Те тако, ако и доцне, народњи беседник дочека, да с последњим остатцима

(Наставиће се.)

(Наставак и краГ.)