Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

СХХ. ____лувод = (У)

(мај те године). Деше и љуслар (јула 1844) као да је такође неки покушај епа, о Карађорђу, коме ли, Четрдесет осме и девете, видели смо, он само „епове“ пише; До краја живота сања о „косовском епосу“, Треба, дакле, озбиљно узети његове амбиције епског

„песника и видети откуд оне потичу. Ја држим да су

ово главни узроци томе. - 5 Е 1) У Бранково доба, епска песма — боље рећи, песничка приповетка — била је у честом обичају у светској књижевности. Саставити какав спев, дужи, с извесном приповедачком темом, то је скоро сваки песник тога времена сматрао за дужност учинити, То је могла бити каква љубавна историја, или јуначка тема, епизоду историскиј трагични фрагменат, идила, најзад каква било повест. Од Хермана и Дорошеје Гетеове, па преко Бајронова Ларе, Пушкинова Оњегна, Ламартинова Жослена, ЈЉермонтовљева Демона, Лонгфелова Еванзелине, па до Тенисонове Кнезињице, — да наведемо само неке од њих које су у Бранково време биле на цени или постале — пуно је оваквих песничких приповедака израђено,

И то су све ремек-дела, и сваки је од ових пе-

сника мислио да својом песмом даје нешто најбоље, Тај се род онда и неговао и ценио. Бранко, који је

ондашњу светску поезију знао и пратио, мислио је.

о њој онако исто као и светски песници. Чак они

које је он највише волео, — Бајрон, нпр, — највише су и писали ту „епску“ поезију, што значи да је он

можда највећма поштовао баш тај рад и род њихов. Свакако, Бранко је пошао за тадашњим узорима "светске књижевности кад је и сам намислио да пише епске песме, -

2) Поред овог општег узрока, Бранко је зато.

могао имати и посебни наш узрок. Он је по свој прилици имао као неку „теорију о уметничкој пое-

_зији нашој, и по њој налазио за дужност да пише · епске песме, Време у којем је живео могло га је

навести на то. Вук је крхао све што је старо у књижевности; сам није био песник да створи нову поезију, али је донео народне песме које су, како цео