Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

__природу,и најзад поезију, коју је највише волео

(5) ПЕСНИКОВ ПОРТРЕТ ХК тј, да су писана с болесничке постеље, пред смрт, ствар постаје врло значајна. И оданост према Вуку, огромна како је била, сведочи о јачини алтруистичких осећања Бранкових. | Е

- Бранко је уопште био упечатљиве и осетљиве природе. Он је био способан за јаке и велике љубави, Великих љубави према женама у њега нема, | нити су оне у његовим околностима биле могуће, — Бранков живот није што и Бајронов — али судећи по Тузи и опомени и нешто по сонетима (доцније претвореним у песму Никад није вишо швоје || тпело) он је доживео лепе и стварне љубави; за со- | нете он сам каже; „о чему ова песма гласа, тосам сам доживео“. Како га ја схватам, Бранко је био једна | од оних „природа које воле“ — паштег аптатев 0 којима Доде на једном месту говори, — и воле јако, рекао бах страсно, дуготрајно и потпуно, Кад воле, то није нешто нагло, бујно, пламено, и што брзо | изгори, него је то страст дубока, обимна, која расте, шири се и снажи, Тако је Бранко волео, С том. страшћу волеће он и родитеље, и брата, и другове, и жене — у колико је имао за то прилике, — и

за савршенством у којој је целог века чезнуо. „7 Бранкове амбиције су биле тако исто велике, и оне одговарају његовој природи како је сад оцртасмо. Они који су га познавали говоре о његовој реткој скромности, о томе како никад не говори о својој поезији, „Из његових уста нијесам чула ни ријечце од онога што је његово“, каже Вукова кћи Мина за њега. „Никада нисам чуо Бранка да цитира своје стихове“, тврди Г. Стеван Тодоровић. То је лепо као црта, али ствар не треба узети буквално, Што је Бранко био у друштву скроман, то је знак такта, лепог васпитања, Али је унутрашње,

у себи самом, био далеко од тога; напротив, он је

имао амбиција и самопоуздања која запрепашђују. Кад је у својој двадесетој години почео један |

еп, он пише оцу: „ако не стигнем Бајрона, ево ме; тдегде ћу га и претерати; ви се смешите,;, ја вел