Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(ТЕ) _ ПРВА књига ПЕСАМА -— | ПХЕХ

__Ат' наједанпуз бурни ветар пуну, „М све ми руже мало не одуну.“

То је растанак. „Ја морах ићи у даљну покрајану, и оставити мили завичај“ каже ту љубавник — или песник — и прича како се растао од ње, и то је доста лепо, као што су такви и описи његова путовања, (Он је дошао у ту „даљну покрајину , каже се даље, и прича како је он нашао један врло леп крај тамо — опис његов видели смо раније — и посећивао га често, целог пролећа, Доцније, у јесен, тај крај му „не бијаше мио“, и онга заборави. Заборави и на своју драгу.

„На стање моје бијах с" навикао, „М једва ми је драге било жао,“

каже он сасвим природно и слободно, Али једно вече ои пође „ка месту давно“ остављена врела“, не знајући ни сам зашто:

„Менека тамо не знам шта је вукло, „А. срџе моје необично је тукло.“

Место је то било сад сасвим друкчије; жалостан пејзаж у место пређашњег раскошног (врло добро изведен контраст). УМ сад, под утиском таквог пејзажа, те голотиње и таме, наш љубавник наједанпут осећа самоћу, страх: — „големи, језни мене прође страх“, каже он, — и у истом тренутку пролети му кроз главу мисао; „ко зна међ живим да ли она ходи", баш у том тренутку, међутим, она је умирала, а онто није знао. Све је топсихолошки тачно, и то што је баш тада осетио изненадни страх, и што је инстинктивно тим наслутио њену смрт баш кад се ова збила, Нозитивно, он ће 'за смрт сазнати тек кад се после дужег времена врати у „завичај“, и ево како то песма описује, Најпре причање иде полако, природно, лоступно, са свима карактеристичним детаљима, (Он је пошао на пут, већ је близу свога места: „већ кућа знаних - угледах почетак“, каже, „Звезда дана“ бледи, осваја јутро, н он при-