Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 87.

Кроз векове смо крв нештедно лили: Још ангорске су пољане румене

И кланци Карта, што су крв нам пили: Јепренске сени, стидом обливене, Панонске кличу ране затрвене.

И још се редом наше кости сеју

По острвима и у воде стране,

У пустињама, где самуми веју,

И хладној степи. И, кад сунце стане, (С лешина наших сите беже вране.

А ватре древне, згашене и сиве, Уздахом шиљу посланице мукле. Мртваце тамо остависмо живе.

И к'о Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле.

И Васељена њива наша поста

За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше достаг Време је жетви, дан косидбе стиже, Време, да плоча с гробова се диже.

К'о луталице, које патње прате,

(С чежњивог југа, са судбином Јова,

Ево нас к теби, наш ледени брате!

Охоли, мада без рода и крова,

Спремни смо, гробља да сејемо нова. 1916.

ПЕТРОВДАНСКА ВИЗИЈА

Пучина спава огрнута дахом Уморне ноћи задиханог лета,

Што небо златним обасипа прахом; И тешко дишу сазрела дрвета.

А седи монарх узбуђено шета

И слуша шумор са далеких њива, К'о тмули уздах неког другог света,. Окован како у помоћ призива.