Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

И он се сећа фанфара и труба, Што језом туђе стресале су дворце, И славе, што је са победног стуба Цвећем његове засипала борце.

Тад, к'о изаткан паучином ноћном, У дугој бради и с руком на мачу, С порфиром, круном и у ставу моћном, Срете га Деспот, и реч му се зачу:

„Зар не сећаш се да путем изгнања К'о сенка твоја ја сам те пратио, К'о бледи символ вере и уздања, Кад јецао си и кад си патиог

Јер ти си одблес мојих болних дана: И ја сам, негда, без престона стола, Лутао преко вода и пољана,

Кад судба мач ми у срце забола.

МИ цео народ чуо сам да цвили

И тешке ланце врелом сузом роси. Сунце из дечјих зеница су пили Крвници моји у скерлетној чоси.

МИ видео сам разваљена села, Храмова мојих спаљена кубета

И дворац који поруга је сплела

'И поља, како пожар врх њих цвета.

Чух врисак жена на заблудном пиру И јаук деце на врху мачева,

Чуо сам цео народ да запева

Над крвљу која кључа у кондиру.

Не поклекнувши, горд са своје вере. "Скупљеном крвљу пољане обојих, И видех, враг мој стегове да дере 'И ковитла се од удара мојих.