Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 59

И ја сам воде пребродио, што су Вриштале, кад крст изагнанства добих... Вратих се, ратну размахнувши косу,

И расух кугу и неман раздробих.

Али, вај, твоје не имадох срећом! Усамљен бејах, без друга и брата, (ООслоњен на свој мач и своје плеће, Дрхтаве руке и рањена хата.

(, како ти си велик и пун славе Окружен венцем младих оклопника И колом деце поносне и здраве, А жељне части и ратнога клика!

Мој враг је био сунце што се пење, Нов талас који пени се и брише,

А твој противник к'о лишће јесење. Последњом снагом сок свог срца сише.

А, кад сам куле разорио надне, Капије тешке разбио и кврге

И нове химне пропојао складне Аждаји чељуст смрвивши и шкрге.

Ког имао сам, да мој мах замени, Да створи бедем, уставу и гребен» Два сина слепа што блуде к'о сени И трећег — авет и леш непогребен.

А твоје стопе, твоју главу седу, Крв твоја прати набујала, врела: За тобом песме младих дана греду И блесак твога подмлађена чела.

И као вијор мачева се креће

За том младошћу што мами и коси Јато орлова свежих, што полеће

И осмех зоре у очима носи.